„Ja i Neko“ ili „Neko i ja“

Slušam moju ćerku školskog uzrasta kako ispravlja mog sina predškolskog uzrasta o tome kako se ne kaže „ja i …“ nego “ .. i ja“. S obzirom da imam petoro dece primetio sam i kod ostalih da prirodno stavljaju sebe na početku rečenice kada nabrajaju ljude sa kojima su nešto radili. To me je navelo na razmišljanje zašto nas školski sistem uči da prvo treba staviti druge pa onda sebe. To je kao učtivo.

Jeste li razmišljali o tome koliko često u životu stavljate druge ispred sebe? Koliko često radite nešto za druge iako ste svesni da to nije dobro za vas. Činjenica jeste da to ne samo da nije dobro za vas, već nije dobro ni za te druge. Činjenica jeste i to da koliko god da smo kao skromni i da želimo dobro drugima, šta god da radimo ustvari radimo zbog sebe. I kada dajemo, radimo to jer se mi zbog toga bolje osećamo. To ne znači da treba da radimo nešto što će druge povrediti već da treba da radimo tako da ne povređujemo sebe. Da svoje interese ne podređujemo tuđim i da ne radimo za tuđe već za svoje ciljeve. Ne možemo pomoći drugima, ako prvo ne pomognemo sebi.