A zašto da ne?

Inspiraciju za ovaj blog dobio sam juče kada sam čuo ljude kako navode zašto nikada neće imati automobil koji je bio izložen.

Pitam se, ko je nama to usadio u glavu da je sve što je lepo i što puno vredi za nekog drugog, a ne za nas. Zašto većina odmah razmišlja o tome kako je to nemoguće? Zar nije logično da razmislimo i na drugi način, pa da sebi kažemo: „Ovo mi se jako puno sviđa. Ono što sigurno znam je da je proizvedeno za ljude i da postoje ljudi koji u ovom trenutku mogu da ga kupe. Ako neko može da ga kupi, a zašto ne bih mogao/la i ja. Zašto bih se baš ja odrekao/la svega što mi se sviđa. Ako neko mora, ja ne moram. Krajnje je vreme da okrenem list, jer imam samo jedan život. Krajnje je vreme da umesto što govorim sebi kako nešto ne mogu da priuštim, da to sebi postavim kao cilj i nađem način da ga ostvarim.“