Deca su najbolji učitelji

Kada god u životu naiđete na izazov (problem), razmislite kako bi dete rešilo taj izazov.
Ponekad, kada gledam kako odrasli ljudi razmišljaju kada naiđu na problem pomislim šta bi bilo kada bi deca tako razmišljala. Verovatno nikada ne bi ni prohodala, ni govorila, ni …
Kada bi kod prohodavanja razmišljalo kao odrasla osoba verovatno bi dete posle prvog pada krenulo sa sledećom pričom:
A zašto sam pao? Zašto je to moralo baš meni da se desi? Da nisam krenuo tuda možda ne bi pao. Znam, nije mama trebala da me pusti. Trebala je još da me nosi ili drži dok hodam. I tata, da nije bio na poslu, već da je bio pored mene to se ne bi desilo. Šta sada da radim? Kako ću ako ustanem i opet padnem? Šta će o meni misliti ljudi? Svi će reći da sam smotan, da sam glup. Kako da pogledam majku u oči, ako opet padnem? Mislim da je najbolje da ostanem tu gde jesam i da ne pokušavam dalje da hodam. Nije to za mene. To je za neke druge bebe, za one hrabrije, pametnije, … To je za one kojima roditelji i dalje pomažu. Pitam se, zašto sam se uopšte i rodio kada sam tako smotan.
Hvala Bogu, pa deca ne razmišljaju na ovaj način, već jednostavno kada padnu ponovo ustanu i nastave dalje. Ako opet padnu, opet će bez razmišljanja ustati. Ako im nešto treba i ne mogu do toga da dođu na jedan način, menjaće načine dok ne uspeju. Cilj se ne menja, već samo metod.
Tako treba i mi odrasli da razmišljamo. Kad god doživimo neki pad da ustanemo i nastavimo dalje. Kad god nešto ne ide, da promenimo način na koji to radimo umesto da odustanemo od toga.